Tag Archives: gradnja od prirodnih materijala

Jon Jandai – Život je lak, zašto ga otežavamo?

Jon Jandai je farmer iz severoistočnog dela Tajlanda. Osnovao je centar samopomoci, u kojem se uči eko gradnja i očuvanje semena.

Svojim životnim primerom pokazuje kako živeti sa dva sata rada dnevno i manje, kako izgraditi kuću za par meseci bez velikih troškova. Jednostavan i srećan život je ono što ovaj čovek podučava.

Zelena Arhitektura (1)

ŠTA JE ZELENA ARHITEKTURA

Izvor: http://permaculture.rs/zelena-arhitektura-pojam-i-istorija-1/

Zelena arhitektura je grana arhitekture koja obuhvata radnje planiranja, dizajniranja i gradnje različitih vrsta objekata uz što manji efekat na životnu sredinu. Za cilj ima graditeljstvo koje teži da stvori energetski efikasne zgrade, koje imaju što manji uticaj na okruženje, kao i efikasno korišćenje prirodnih resursa. Na zelenu arhitekturu se može gledati kao na umetnost, jer za cilj ima balansiranje i odmerenost tri osnovne osobine arhitekture koje građevine treba da imaju: lepotu (Venustas), čvrstinu (Firmitas) i korisnost (Utilitas), a da pri tome odgovorno rukovodi okruženjem i prirodnim resursima i tako postigne održivost. Težnja je da se, ukoliko je to moguće i u što većoj meri, koristite tehnike konstrukcije koje su nasleđene na lokaciji, kako bi se smanjli troškovi i zagađujuće dejstvo prevoza, i uzimaju znanja iz lokalne tradicije u pogledu materijala i projektovanja. Da bi ovakva gradnja minimalizovala upotrebu neobnovljivih izvora energije, okreće se pasivnim i aktivnim principima korišćenja sunčeve energije, zatim energiji vetra i drugim obnovljivim izvorima energije. U izgradnji objekata ovog tipa, koriste se ekološki ispravni materijali, koji u svojoj proizvodnji, primeni i raspodeli u što manjoj meri zagađuju zalihe vode, zemljišta i vazduha u okruženju. Izgradnja takozvnih “zelenih kuća” je u skladu sa pojmom o održivosti i pokušava da uravnoteži ekološke, ekonomske i socijalne potrebe. Održivo graditeljstvo uključuje celovit životni ciklus zgrade, uzimajući u obzir kvalitet okruženja, kvalitet funkcije i budućih vrednosti. Stoga je ideja održivosti, odnosno ekološkog dizajna, da osigura da naše delovanje i odluke danas, neće ugroziti mogućnosti budućih generacija da zadovolje svoje potrebe. Sa ovakvom željom stvoreni su osnovni principi na kojima se bazira ekološka gradnja u skladu sa životnim okruženjem. (“EKOloška kuća”, 2008)

GRAĐENJE U SKLADU SA PRIRODOM

uskladusaprirodom

Građenje u skladu sa prirodom, ima mali uticaj na životno okruženje, a zadovoljava osnovne potrebe stanovništva. Održivo graditeljstvo pored primena praktičnih znanja, ima za cilj da na neki način da preispita puteve kojima je civilizacija krenula. Možda da još jednom razmislimo o nekim saznanjima do kojih je čovečanstvo ranije došlo i ponovo “izmislimo toplu vodu”. Ona postavlja pitanja, da li je čovečanstvo zaboravilo na prave potrebe ljudi, izgubivši se u svetu hiperprodukcije i pohlepe. Prelazak na neke nove ideje i razvoj civilizacije, doneo nam je mnogo u vidu komfora i praktičnosti, tako da su mnoge drevne veštine gradnje, zamenjene i pale u zaborav. Gradnja bez različitih sintetičkih materijala u bilo kom segmentu, danas je teško zamisliva. Takav razvoj situacije doneo nam je velike probleme. Građevinska industrija predstavlja jedan od najvećih potrošača energije i zagađivača vode i vazduha. Degradirana životna sredina postavlja pitanje odabira materijala koje koristimo, kao i njihove trajnosti. Imajući u vidu da se 50% od ukupno proizvedene energije troši u zgradama, smanjene zalihe fosilnih goriva i poskupljenje energije, nateralo nas je da razmislimo o energetskoj efikasnosti kuća i o nepotrebnim kvadratima koje slabo i da koristimo, a opet trošimo energiju na njihovo zagrevanje i hlađenje. Sve ove činjenice učinile su da još jednom porazmislimo o budućnosti i možda se vratimo par koraka nazad i ispravimo grešku. Još 1961. godine jedan od najbitnijih urbanista Lewis Mumford, u svojoj knjizi “Grad iz istorije” naglašava da je vreme pokazalo, da ključna stvar jednog grada leži u njegovoj mogućnosti da odgovori na potrebe stanovništva i daljem razvoju civilizacije. Te potrebe često ne zavise isključivo od ekonomije ili veličine grada, faktora koji dominiraju u modernom urbanizmu. Građenje u skladu sa prirodom je moguće i u urbanim sredinama, tako da u mnogim modernim gradovima imamo primere ovakvih objekata. Tako je 2010. Godine na Adi Huji izgrađen objekat ekološki prihvatljivog materijala – drveta i bala slame, po principu low impact building-a. Eko – kulturni centar se koristi kao atelje i kao prostor za organizaciju kulturnih dešavanja.

uskladusaprirodom2

Slika 1. Eko – kulturni centar na Adi Huji

PRVE GRAĐEVINE

Još prve zajednice ljudi su tražile zaklon od različitih vremenskih uslova. U početku su to bila prirodna skloništa, pre svega okapine i pećine, kopali su zemunice. Ovakva skloništa su praistorijskom čoveku služila 99% vremena celokupne istorije čovečanstva. Prokapna voda, izvori ili podzemni vodotoci se često nalaze u samom staništu ili u neposrednom okruženju. Zahvaljujući ondašnjoj ”savršenosti”, ”udobnosti” i ”sigurnosti”, ova staništva su napuštana samo u sezoni lova, dok su u zimskim i periodima nepovoljnim za lovnu i sakupljačku privredu, ona postala mesta prvih ljudskih skulptorskih i slikarskih ostvarenja. Starost slika u južnim delovima Španije i Francuske procenjena je na preko 20.000 godina. (Bronowski J., 1984,50). Vremenom je čovek počeo i sam sebi da obezbeđuje zaklon iznad zemlje i gradi prve kuće. Procenjuje se da su se prve kolibe pojavile pre 200.000 godina. Takav primitivan čovek, u izgradnji kuća, ne znajući za današnja tehnološka dostignuća, morao se okrenuti prirodnim materijalima koje je mogao da nađe u svojoj neposrednoj blizini. Ovako uslovljen čovek, uglavnom je gradio kuće od zemlje, kamena i drveta. Objekti od drveta su građeni gotovo svuda gde se u blizini mogla naći drvena građa, pogotovo u oblastima bogatim četinarskim šumama koje su obezbeđivale stabla pravilne geometrije. U oblastima koje su oskudevale šumama, kuće su uglavnom građene od blata, a prirodni kamen se koristio zbog efekta skladištenja toplote. (“EKOloška kuća”, 2008)

uskladusaprirodom3

Prilog 1. Zone pojavljivanja I pravci širenja urbane gradnje

Postoji puno nejasnoća oko toga kako i kada su se pojavili prvi veći gradovi, ali na osnovu mnogobrojnih arheoloških istrživanja, danas se sa sigurnošću tvrdi da su bili formirani u dolinama velikih reka. Haggett P, (1975, 273) posebno apostrofira nekoliko lokacija: prostor između Tigra i Eufrata, dolina reke Nil u Egiptu, oko reke Ind u zapadnoj Indiji i oblast doline Hoanghoa u Kini. Prema Chisholm M. izbor lokacije na kojoj su formirani gradovi uslovljen je dvema grupa činilaca, neekonomskim i ekonomskim. Neekonomski činioci vezani su za odbranu naselja i sigurnosti od prirodnih nepogoda, pre svega poplava, zatim bolesti ljudi i stoke. S druge strane imamo ekonomske činioce vezane za egzistencijalne i ekonomske potrebe zemljoradničkog društva, koji se odnose na dostupnost pet osnovnih resursa. U prilogu 2. je prikazana klasifikacija ovih resursa po važnosti, tako da je vodi dat najveći značaj, pa zatim obradivom zemljištu, pašnjacima, ogrevu pa građevinskom materijalu.

uskladusaprirodom4

Prilog 2. Prikaz hipotetičkog vrednovanja okruženja za osnivanje novog (prema Chisholm M. 1969)

Način gradnje je bio direktno uslovljen klimatskim karakteristikama područja, tako da su se kuće u hladnim podnebljima i visokim planinama, gradile sa velikim nadstrešicama kako bi zaštitile od snežnih oluja, dok se na kućama u obalskim područjima krov od trske spuštao do poda, kako bi zaštitio od kiše i vetra. U oblastima sa vlažnom klimom, primenjivani su vešto osmišljeni sistemi ventilacije, dok su u toplim oblastima građeni debeli kameni ili glineni zidovi koji su obezbeđivali najbolju zaštitu od sunca. (“EKOloška kuća”, 2008)

Neolitska Kultura

U periodu posle neolitske revolucije, čovek odžava koliko-toliko društveni i prirodni ekvilibrijum, odnosno tok biološkog ciklusa kojim obezbeđuje plodnost zemljišta, a time i sredstva za život društvene zajednice. Struktura ljudskih naselja toga perioda sastojala se u malim ratarskim zajednicama. Poremećaj u prirodi se ogledao jedino u odabiru i selekciji nekih biljnih kultura i pripitomljavanju životinja. Zemljište je bilo zajednička svojina, obrađivano je i održavano prema zakonima prirode, pa je na taj način uglavnom održavan ekološki ekvilibrijum. Čovek je to radio racionalnim metodama, kako bi sačuvao tok biološkog ciklusa, zemljište-voda-boljke-životinje-čovek, što osigurava stalnu plodnost zemljišta. (Ekološki izazov, dr. Mara Đukanović, 1991) U jugozapadnoj Aziji, Neolitska kultura se pojavila ubrzo posle 10000 p.n.e. u Levantu. Do 8000 g.p.n.e. Neolitska kultura se prošilirila na jugoistočnu Anatoliju, Siriju i Irak, a pojavile su se i prve zajednice koje su proizvodile hranu u jugoistočnoj Evropi. Neolitska kultura je bila rasprostranjena i na našim prostorima, poznata Vinčanska i Neolitska kultura Starčeva koje su jedne od najstarijih u centralnoj Evropi, stare oko 5500 p.n.e. Arheološka istraživanja na širem prostoru Starčeva ukazuju da je kopanje bunara na teritoriji Srbije prisutno iz perioda 4000-5000 g.p.n.e.(Milojević N. 1967,12). Neolitski ljudi na prostorima Levanta, Male Azije, Sirije, severne Mesopotamije i centralne Azije su bili odlični graditelji, pravili su svoje kuće od cigala od blata. U Evropi su zidane dugačke kuće od šiblja koje je premazivano blatom.

uskladusaprirodom5

Slika 2. Rekonstrukcija kuće u Vinči[i]

Društvo koje je živelo u neolitu predstavlja sliku društva kojem odgovara koncept održivog razvoja. Naselja ovog tipa nisu bila zavisna od potrošnje fosilnih goriva, već su se oslanjali na mnogo zdravija rešenja. Koristili su se drvetom za loženje vatre i primenjivali sunčevu energije za sušenje hrane i svoj način života prilagođavali lokalnim klimatskim uslovima. Za gradnju naselja koristili su prirodne materijale koje su nalazili u svom okruženju (drvo, zemlju, glinu, blato, pesak, pruće, kožu, krzno i sl.). Sve ovo navodi na zaključak da ne smemo zanemarivati i potcenjivati umeća neolitskih ljudi u gradnji, planiranju naselja i izboru lokaliteta za stanovanje. Znanja koja su davno zaboravljena i prevaziđena, uz primenu savremenih tehnologija i tehnika, mogu doprineti formiranju održivog društva u budućnosti. Nakon neolita, u istoriji ljudskog naselja, dolazi period koji su autori Gikson A. i Čaild G. nazivali feudalni period. Ratari napuštaju svoja sela zbog traganja za plodnijim zemljištem. Sa pojavom novih naseobina, nastaju i nove klase plemića i zanatlija. To znaći da se pored seoskog stnovništva stvara i gradsko. U ovom periodu, seosko stanovništvo je primorano da pribegava profesiranoj eksploataciji poljoprivrednog zemljišta. Kada je ono postalo izvor eksploatacije i na taj način počela njegova degradacija, počela i degradacija prirodnog okoliša, krčenjem šuma kako bi se obezbedile nove obradive površine. Već u ovom periodu nastaje poremećeni odnos društva i prirode. Glikson A. navodi primer degradacije zemljišta u Mesopotamiji i severnoj Kini, nastalo kao posledica nepoznavanja i nepoštovanja zakona zemljišta koje je eksploatisano, zapušteno ili forsirano. To je dovelo do njegovog ispiranja i erodiranja, i ogromna prostranstva su pretvorana u pustinje. (Ekološki izazov, dr. Mara Đukanović, 1991)

POSTIZANJE VODONEZAVISNOSTI U OBJEKTIMA

Izvor: http://permaculture.rs/zelena-arhitektura-3/

Prosečno domaćinstvo u zapadnim zemljama koristi oko 1500 litara vode dnevno za spoljnu i unutrašnju upotrebu, i potroši oko 500 dolara godišnje na komunalne troškove za vodu i kanalizaciju. Obzirom da je čista voda za piće kao rezultat zagađenja, povećanog broja svetskog stanovnišva i klimatskih promena, resurs koji postaje sve dragoceniji, i njegova cena raste brže od prihoda domaćinstva, očuvanje voda se mora povećati da bi se poboljšala ekonomska situacija domaćinstva sa niskim prihodima. Vodonezavisna zgrada je ona zgrada koja prikuplja kišnicu i reciklira svoje otpadne vode za ponovnu upotrebu, eliminišući potrebu za vodosnabdevanjem iz javnog vodovoda i priključenja na kanalizacionu mrežu. Većina današnjih zgrada ne iskorišćava slobodne i raspoložive vodne resurse, pre svega kišnicu i otpadne vode koje stvaraju ukućani. Kišnica i otpadne vode mogu biti sakupljane i tretirane za korisno korišćenje kao što je piće, kupanje, pranje, ispiranje toaleta i navodnjavanje. Ponovno korišćenje vode pre slanja u zajednički objekat za preradu otpadnih voda ne samo da štedi vodu, već takođe smanjuje zagađenje i potrebu za obilnom infrastrukturom za otpadne i atmosverske vode. Ovakvi sistemi reciklaže vode uzimaju u obzir zdravlje i bezbednost javnosti pri nivou tretmana koji je neophodan za svaku vrstu vode u zavisnosti od nameravane upotrebe.

Kišnica

U zavisnosti od klimatskih osobina oblasti u kojoj se objekat nalazi, mogućnost upotrebe kišnice je različita. U vodonezavisnom objektu, kišnica se skuplja preko nepropusnih površina tipa krovova i prenosi preko oluka i cevi do rezervoara ili cisterni za ponovnu upotrebu. Principijelno se koristi voda samo sa ovh površina, pošto se time dobija garancija da u kružni tok kišnice neće dospeti previše prljavih supstanci. Značajnu ulogu imaju zeleni krovovi, koji su u stanju da filtriraju teške metale, čađ i prašinu. Filtrirana i blago tretirana kišnica je prihvatljiva za nepijaće korišćenje tipa navodnjavanja, ispiranje toaleta i pranje veša, dok je za piće potrebno vodu dodatno tretirati. Obično ti tretmani podrazumevaju filtraciju u kombinaciji sa dezinfekcijom ultraljubičastom svetlošću ili ozon tretmanom. Iz rezervoara voda se preko pumpi dosprema do razvodnika, a dalje razvodi prema pojedinačnim potrošačima. Priklupljanje kišnice i skladištenje u velikim cisternama na samo da čuva vodu iz vlažnih meseci za upotrebu u svim mesecima, već i sprečava preopterćenje kanalizacionih sitema, što ponekad dovodi do prelivanja netretirane kanalizacije direktno u vodene tokove.

Sive vode (graywater)

Sive vode su otpadne vode dobijene iz domaćih procesa kao što su pranje ruku, veša i kupanje. Zbog njihovog statusa pošto nisu ni sveže ni teško kontaminirane vode, potrebno ih je tretirati pre ponovne upotrebe. Kuhinjske otpadne vode iz lavaboa i mašina za pranje sudova nisu uvek kvalifikovane kao sive vode zbog potencijalnog zagađenja iz ostataka hrane ili toksičnih hemikalija kao što suone koje se nalaze u nekim sredstvima za čišćenje domaćinstva i detrdžentima. Ove vode čine čak i do 80% uobičajene potrošnje vode u domaćinstvu, tako da je njeno ispuštanje u kanalizaciju svojevrsna ekološka šteta. Ona se može lako sakupiti, tretirati na licu mesta, i ponovo koristiti za vodokotliće i zalivanje, zašta se najčešće koristi pijaća voda. Različite namene vode, zahtevajui drugačiji nivo tretmana, tako da se sive vode koje se koriste za ispiranje toaleta mnogo manje tretiraju od onih kad nam je krajnji proizvod pijaća voda.

Crna voda (blackwater)

Crna voda, poznata kao i kanalizacija potiče iz toaleta, pisoara, kuhinja i industrijskih lavaboa. U zgradama koje su vodonezavisne, crne vode bi trebalo da budu ponovo korišćene za najmanji nivo upotrebe, kao što je navodnjavanje i ispiranje klozetske šolje. Samo u uslovima suvih oblasti, kao što su pustinje, može biti neophodno da se tretiraju crne vode za pijaću upotrebu u cilju postizanja nezavisnosti voda. Crne vode sadrže patogene organizme koji moraju biti na odgovarajući način tretiran kako bi se bezbedno koristile. Prvo se izdvajaju organske materije iz tečnosti. Štetni patogeni se uništavaju kompostiranjem, pa nastali kompost možemo koristiti kao đubrivo za neprehrambrene useve. Tečne komponente se mogu tretirati preko membranskog bioreaktora ili žive mase, koji koriste oblike biološkog tretmana. Živa mašina imitira funkciju čišćenja koju imaju močvare i obično zahteva više prostora od membranskog bioreaktora koji se oslanja na napredno filtriranje zajedno sa manjim sudovima koji podržavaju aktivno biološko okruženje.

(Build”, magazin o građevinarstvu i opremanju, broj 20)

EKOLOŠKI MATERIJALI

Jedan od najbitnijih aspekata zelene arhitekture, predstavlja odabir pravih materijala za izgradnju kuće. Mnogi građevinski materijali, koji se upotrebljavaju u izgradnji stanova i drugih radnih ili društvenih objekata u kojima ljudi preko dana duže borave, imaju veoma loš uticaj na ljudsko zdravlje. Istraživanja Svetske zdravstvene  organizacije (WHO) iz 1979, su utvrdila da neki građevinski materijali ispuštaju radon. To su neki od kamenih materijala kao što su granit, peščar, pesak, škriljac, fosfati i drugi, zatim i neki prefabrikovani kao tradicionalni beton, šljako blokovi, gipsane ploče, neki opekarski proizvodi i drugo. Radonu se pripisuje najozbiljniji i najverovatniji štetni zdravstveni efekat povećanja broja malignih oboljenja na bronhijama. Osim radona, istraživanjima su obuhvaćeni i drugi zagađivači vezduha u zatvorenim prostorima stambenih objekata. To su azotovi oksidi, ugljenikovi oksidi, sumpordiokisid, formaldehid, mineralna vlakna, azbest i alergenti (WHO, 1982). Svakako to ne znači da je svaka upotreba pomenutih materijala i opasna.

(Ekološki izazov, dr. Mara Đukanović, 1991)

Pored uticaja na zdravlje ljudi, najbitniji aspekti odabira materijala su svakako toplotna svojstva u vidu izolacije i mogućnosti zadržavanja toplote, zatim dugotrajnost, seizmička svojstva, zapaljivost i cena gradnje. Različita područja donose specifične potrebe na koje treba odgovoriti. Paropropusnost je još jedna bitna osobina određenih materijala zidova. Budući da ljudi modernih civilizacija provode i do 2/3 vremena u zatvorenim prostorima, i da je sredina unutar kuća zagađena i do četiri puta više nego spoljašnja sredina, raznim isparenjima od detrdženata, boja i lakova. Danas imamo veliki dijapazon različitih građevinskih materijala…

Drvo

Drvo je najstariji građevinski materijal iz prostog razloga što je pomoću njega moguće napraviti jednostavne građevine s vrlo malo alata ili čak bez njega. Stoga su ljudi, kada su se počeli baviti gradnjom, prvo upotrebljavali drvo za pravljenje jednostavnih koliba ili konstrukcije šatora. Razvojem ljudskog društva i unapređenjem alata, drvo je počelo da se koristi za složenije konstrukcije. Drvo je prirodni materijal, nastao od drvenastih biljaka, odnosno drveta, kao biljke. Spada u prirodna čvrsta obnovljiva goriva, odnosno u prirodne građevinske materijale. Drvo je lako za obradu i montažu i time je vreme izgradnje veoma kratko. Danas je primena drveta znatno smanjena zbog relativno ograničenih mogućnosti priraštaja i zahteva da se šume zaštite, s obzirom na to da je njihova uloga od neprocenjivog značaja. Upotreba drveta u građevinarstvu svedena je na neophodnu meru, a racionalno korišćenje drvenih otpadaka za izradu prefabrikata, u izvesnoj meri može da smanji obim seče šuma. U građevinarstvu drvo se može koristiti delimično ili potpuno obrađeno, za temelje (kod sojenica ili za drvene šipove), za zidove (kod brvnara), za stubove, grede itd.. Kao krovni pokrivač koristi se u vidu šindre. Do nedavno drvo se vezivalo samo za gradnju tradicionalnih objekata.Razvojem tehnologije, moderna gradnja drvetom nije samo izazov, već i smernica buduće ekološke i energetske moderne gradnje. U građevinskim konstrukcijama drvo se deli na dve klase: tvrdo i meko drvo. U prvu klasu spadaju lišćari: hrast, bukva, cer, granica itd., a u drugu uglavnom četinari: jela, smrča, ariš, bor, ali i topola. Meko drvo je manje nosivosti, ali je i lakše za obradu i prevoz od tvrdog drveta, pa se zbog toga češće koristi. Drvo je odličan prirodni izolator (6 puta bolji izolator nego cigla, a 15 puta bolji izolator od betona). Drvene konstrukcije ne sprečavaju prolazak Zemljinih magnetskih sila, koje su važne za čovekovo zdravlje. Drvo se takođe koristi za ukrašavanje građevina.

(http://www.gradimo-drvetom.rs)

Kamen

Kamen je pored drveta najstariji materijal i koristi se za izgradnju zidova još od prvih građevina. Građevinskim kamenom naziva se stenska masa koja se manjom ili većom obradom može koristiti u inžinjerstvu i arhitekturi kao građevinski materijal. Kamen se vadi u kamenolomima, a način vađenja zavisi od vrste stene i od namene kamena. U građevinarstvu u visokogradnji se koriste mnoge vrste kamena, ali nemaju svi istu primenu. Koji će se kamen upotrebiti zavisi od uslova koje bi trebalo da zadovolji, odnosno od mesta njegove primene na objektu. Na izbor kamena utiče i nosivost tla. Kamen za zidanje i spoljnu dekoraciju zgrada trebalo bi da je otporan na atmosferilije, na mraz, na insolaciju i agresivne vode, kao i da ima dovoljnu čvrstoću na pritisak. Kamen za stepenice trebalo bi da ima veću čvrstoću na savijanje i mali koeficijent habanja, da se ne bi lako uglačao. Ako su stepenice u eksterijeru, kamen bi trebao da zadovolji uslove koji su od njega traženi pri zidanju i spoljnoj dekoraciji zgrada. Njegove najveće prednosti su njegova velika rasprostranjenost i dostupnost kao i dugovečnost, dok su sa druge strane troškovi obrade i same gradnje veoma veliki. Relativno je loč toplotni izolator a dobar akomulator toplote, pa je često potrebno uraditi dodatnu izlolaciju. Najbolje odlike imaju sedimentne stene, npr. krečnjak, peščar…

Slika-5.-Petra-JordanSlika 5. Petra, Jordan

Na području današnjeg Jordana, nalazi se napušteni grad Petra, glavni grad nekadašnje civilizacije Nabatejaca. Ceo grad je uklesan u stene i predstavlja jedno od najvrednijih kulturnih dobara baštine čovečanstva.

Slama

Slama je obnovljivi materijal koji se može proizvoditi i uzgajati svake godine. Mada to predstavlja samo jednu od prednosti ovog materijala. Kuće od slame imaju odlične termičke sposbnosti i do tri puta bolje od modernih građevinskih materijala.Kad bi se u građevinu od balirane slame još ugradila i načela pasivne solarne gradnje, kao što su termalna masa i velike staklene površine sa sunčane strane, dobili bismo energetski izuzetno efikasan objekat. Ovakva gradnja znatno smanjuje količine fosilnih goriva potrebnog za zagrevanje tokom zime, što naravno rezultira smanjenjem emisije CO2 u atmosferu. Kao rezulat ovakve toplotne efikasnosti, kao i niske cene nabavke danas imamo sve veći broj ljudi koji se odlučuje za ovaj materijal. Niska cena je rezultat veće proizvodnje slame nego što je njegova potrošnja, pa se često smatra otpadom. Pored toplotne izolacije, bale od slame deluju i kao sjajan zvučni izolator, tako da to čini boravak u ovakvoj kući veoma prijatan. Čak je i brojnim eksperimentima dokazano da su kuće od slame teže zapaljive od onih pravljenih od modernih građevinskih materijala. To je rezultat manje kolicine kiseonika u balama sena.

Slika-6.-Kuća-od-slame-u-izgradnjiSlika 6. Kuća od slame u izgradnji

Mogućnosti koje pruža tehnika gradnje slamom gotovo su neograničene. Zid od balirane slame moguće je koristiti kao nosivi element, gde se konstrukcija krovišta sidri direktno na zidove. Češće se slama koristi kao ispuna, gde se strukturalni elementi objekta grade najčešće od drveta, ali u nekim slučajevima čak i od metala ili armiranog betona. Za razliku od nekih drugih građevinskih materijala, slama pruža mogućnosti izgradnje nepravilnih, organskih oblika koji neretko završavaju više kao umetničko delo, nego samo kao kockaste kuće na koje smo navikli.Kuća od slame može biti izvedena tako da potpuno izgleda kao objekat građen uobičajenim materijalima. Slama neprimetno ostaje među slojevima maltera i jedini dokaz njenog prisustva je znatno niži račun za grejanje. Slamnati zidovi se obavezno moraju omalterisati kako bi se slama zaštitila od spoljašnjih uticaja. U tu svrhu se najčešće koristi malter na bazi kreča, a gde je to moguće, glineni malter predstavlja izvrsnu jeftinu zamenu.

Čerpić

Ćerpič je građevinski materijal koji ima dugu tradiciju. Ovaj materijal u stvari predstavlja nepečenu opeku koja se suši na Suncu. Čerpić-opeka je smeša gline i vode uz dodatak peska i slame ili nekog drugog organskog dodatka koje ima vezivnu ulogu, nakon čega su ostavljane na suncu da bi se sušile. Nekad uobičajen za izgradnju naselja koje su imale i do pet spratova među plemenima u Arizoni, i Novom Meksiku i među nekim plemenima Meksika, a zgrade u Šibamu (Jemen) idu i do jedanaest spratova u vis, i ovaj grad vazi za najstariji grad zasnovan na vertikalnoj gradnji zgrada jer neke od njih datiraju još od 16. veka.Građevine od ćerpić opeke se odlikuju neverovatnom izdržljivošću, i njihovi primerci su jedni od najstarijih građevina na svetu.Gornji spratovi zgrada u Šibamu su zaštićeni premazom od kreča protiv retkih kiša, ali taj premaz uspeva štititi opeke 10 do 15 godina, tako da je gornje spratove potrebno obnavljati u tom periodu. Druga prednost građevina od ovog materijala su odlična termička svojstva, u vreme velikih vrućina u njima je ugodno hladno, dok kod velikih hladnoća lakše ih je zagrejati, a zbog debljine zida duže drže toplinu. Zbog činjenice da je ovo jeftin materijal, nezapaljiv i odličnih seizmickih osobina, jer su zidovi elastični, ovo i danas predstavlja vrlo zanimljivo rešenje za mnoge zelene arhitekte.

Slika-7.-Arg-e-Bam-IranSlika 7.Arg-é Bam, Iran

Najveća građevina napravljena od čerpić opeka je citadela Arg-é Bam u Iranu iz 500. godine p.n.e.

(http://en.wikipedia.org/wiki/Arg-e_Bam)

Kob

Kob je građevinski materijal sličan čerpić i isto se pravi od gline, peska, slame, vode i zemljišta ali se princip gradnje malo razlikuje. Razlika je u tome što se građevine od čerpića, prave od opeka koje se malterišu istim materijalom, dok one od koba se oblikuju u zidove dok je materijal još mokar. Tako nastaje prednost u toj mogućnosti da se prave umetničke forme i skulpture. I kob ima veliku istoriju gradnje, a najstarije kuće datiraju još iz 11. veka u današnjem Avganistanu. Kuće od koba su karakteristične za Afriku, Veliku Britaniju, istok SAD-a i Novi Zeland, a danas imamo pojavu novih modernih kuća širom sveta.

(http://en.wikipedia.org/wiki/Cob_(material))

Zidovi od otpada

Potrošačko drustvo sve više uzima maha. I kao rezultat ove činjenice imamo sve veću produkciju različitih proizvoda. Marketing i ambalaža su postale centar fokusa proizvođača, i pridaje im se više pažnje nego samoj upotrebnoj vrednosti i kvalitetu proizvoda. Nekad se namerno radi na nekvalitetu proizvoda, kao bi se kupci naterali na ponovni trošak. To nas je dovelo u takvu situaciju, da gde god krenemo, vidimo divlje deponije koje dalje zagađuju sve sfere životne sredine. Kao odgovor na ovakvo stanje, neke zelene arhitekte su osmislili načine reciklaže nekih otpada, tako što su ih implementirali u zidove kuća. Ugradnja staklenih flasa različitih boja, mogu davati jako zanimljive svetlosne forme unutar kuće. Earthship kuće su zidane posebnom tehnikom, pri čemu se stare automobilske i kamionske gume pune zemljištem i međusobno vezuju u kompaktan zid. Na sličan način se koriste konzerve ispunjene glinom ili malterom, koje stvaraju odličnu izolaciju.

Slika-8.-Kuća-od-plastičnih-bocaSlika 8. Kuća od plastičnih boca

U Nigeriji u gradu Yelwa, niče prvi kvart od 25 kuća izgrađenih od plastičnih boca. Za podizanje svake od kuća, u kojima ima po jedna spavaća i dnevna soba, kupatilo, kuhinja i toalet, upotrebljava se oko 7.800 plastičnih boca. Tehnologija izgradnje je rentabilna i izuzetno prosta, radnici prazne boce pune peskom, zatvaraju ih i zidaju zid kružnog oblika, tradicionalnog za sever Nigerije. Umesto maltera, graditelji upotrebljavaju rastvor gline koji se na suncu suši. Izgradnja ovakvih ekoloških kuća košta tri puta manje od izgradnje kuća od betona i cigle, a od flaša ispunjenih peskom moguće je graditi čak trospratnice. S druge strane, u takvim kućama nikada neće biti pretoplo, jer pesak u bocama štiti stanare od visokih spoljnih temperatura.

(http://en.wikipedia.org/wiki/Earthship;

http://dzuturum.blogspot.com/2011/11/kuca-od-plasticnih-boca-atrakcija-u.html)

Beton

Beton je jedan od najkorišćenijih materijala u današnjem građevinarstu i tradicionalni beton ima loš uticaj na životnu sredinu i treba ga koristiti samo kad nema drugog izbora, a i tada treba preduzeti različite mere kako bi se ovi uticaji smanjili. Trenutno na tržištu ima čitav dijapazon eko prijateljskih betona kao alternativa tradicionalnom, tako da su umanjeni štetni uticaji na oklinu, smanjenjem ili odsustvom CO2 i dodavanjem različitih aditaiva, npr. vodeno kalijumovo staklo, konoplju, prirodni kaučuk, prirodne bitumenske emulzije, oksidne zemljane boje. Tradicionalni beton često sadrži visok stepen otrovnih i radioaktivnih supstanci, stoga se teži da se koriste prirodni nevezani agregati, kao rečni šljunak, pesak. Zato sve veću ulogu ima simprolit zid, koji u stvari predstavlja granule stiropora prelivene betonom sa aditivima. Ovakav mateirijal je vrlo paropropustljiv, dugovečan i odlično podnosi nepogode u vidu zemljotresa i požara. Zaštita betonskih površina se vrši odgovarajućim materijalom, drvetom, slojem prirodnog gipsa ili nekim opekarskim proizvodima, jer imaju sposobnost upijanja radioaktivnosti i štetnih supstanci. Veoma je bitno minimizirati potrošnju cementa u procesu pravljenja betona, jer cementana industrija predstavlja jedan od bitnijih potrošaca prirodnih resursa i ima veliki uticaj na zagađenje vazduha, jer se u proizvodnji cementa emituje velike količine CO2 u atmosferu. Stoga treba zameniti deo cementa različitim dodatcima.

(“EKOloška kuća”, 2008)

ZAKLJUČAK

Ukoliko želimo da naša civilizacija nastavi da traje, moramo obratiti veću pažnju na obnovljive izvore energije, na potrošnju energenata i tehnike gradnje niskoenergetskih i prirodnih zgrada. Korišćenje cilja vodonezavisnosti omogućava zajednici da istraži šta je moguće, zatim da primeni te strategije koje štite njihove resurse voda i eliminišu zagađenja voda, imajući na umu jednostavnu važnost i neophodnost vode. Zagađenje u industrijskom procesu građevinskog materijala, njegova trajnost, dostupnost i različite fizičke osobine treba da igraju ulogu od presudnog značaja u odabiru građevinskog materijala, kako bi objekti imai što manji uticaj na zdravu životnu sredinu.

Do sada je prirodno okruženje u velikoj meri degradirano, ali utešno je kada vidimo da ipak ima ljudi koji rade na promociji rešavanja različitih ekoloških problema gradnje, zatim globalni rast ekološke svesti, razvoj novih zdravijih građevinskih materijala, kao i pozitivni modeli naselja kojima bi čovečanstvo trebalo da se upravlja.

LITERATURA

Mr Vesna Kosorić, “EKOloška kuća”, Građevinska knjiga, Beograd, 2008

Dr. Mara Đukanović, “Ekološki izazov”, Elit, Beograd1991

Garrett Moon, “Održiva arhitektura“, 2008

“Build”, magazin o građevinarstvu i opremanju, broj 20

Lewis Mumford, “Grad u istoriji”, Nju Jork, 1961

Bronowski J, (1984): Uspon čoveka, O. Keršovani, Opatija

http://www.en.wikipedia.org

http://www.green-architecture.com

http://www.gradimo-drvetom.rs

http://www.arhingdoo.com)

http://www.sustainablebuild.co.uk

http://www.invento-pro.hr

http://www.gradjevinarstvo.rs

http://www.greendiary.com

http://www.passivehouseandhome.com

http://dzuturum.blogspot.com/2011/11/kuca-od-plasticnih-boca-atrakcija-u.html)

http://www.beodom.com

http://www.green-energy-efficient-homes.com

http://sicarius.typepad.com/althouse/ecofriendly_homes

 

Dragana Kojčić o zemljanoj arhitekturi na TEDx

U julu 2012. Dragana Kojčić je nastupila na konferenciji TEDxNoviSad  i održala inspirativni govor o zemljanoj arhitekturi u svetu i kroz istoriju. Mnoge od najlepših zgrada u svetu izgradjene su od zemlje. Video je na sledećem linku:

http://tedxnovisad.com/2012/07/pretvara-zidove-u-vrata-dragana-marjanovic/#sthash.FNhTc83F.dpuf

Izvor: http://permaculture.rs/dragana-kojcic-o-zemljanoj-arhitekturi-na-tedx/

Uputstvo za gradnju baliranom slamom

Izvor: http://permaculture.rs/uputstvo-za-gradnju-baliranom-slamom/

U periodu od 12.04.2011 do 24.05.2011 Dragana Marjanović – Kojčić prevela je i objavila, na sajtu www.kucacuvarkuca.com, Uputstvo, u četiri dela, o gradnji slamom i blatnim malterima. Radi se o prevodu sa francuskog teksta Graditi slamom – praktični vodič za konstrukciju od balirane slame prakse, ateljei, konferencije, posete. Linkovi na sva četiri dela se nalaze u nastavku:

Manual za gradnju baliranom slamom (1. deo)  – Uvod u gradnju baliranom slamom

Manual za gradnju baliranom slamom (2.deo)   – Najčešća pitanja i tehnike

Manual za gradnju baliranom slamom (3.deo)   – Blatni malteri

Manual za gradnju baliranom slamom (4.deo)   – Krečni malteri

Pogledajte i sledeće:

Izgradnja kuće od slame u 60 sekundi

Demonstracija slabe osetljivosti kuće od slame na vatru

Gradimo slamom

Daniel Rodik i Matko Šišak: Zeleni alati – Gradimo slamom (26 MB)

Ovaj ZMAG-ov priručnik se bavi tematikom prirodne gradnje. U priručniku možete naći pregled  primera gradnje slamom. Takođe ćete naći brojne tehničke detalje i uputstva kako graditi prirodnim materijalima. U priručniku je zastupljena i tematika građevinskih propisa vezanih za prirodne materijale u graditeljstvu iz Hrvatske.

Elektronsko izdanje možete preuzeti klikom na link, a za štampano izdanje pošaljite upit na info@zmag.hr.

ZELENI  ALATI  su  edicija  praktičnih  ZMAG-ovih permakulturnih  priručnika.  U ZELENIM  ALATIMA obrađena su  različita  područja  održivih  životnih  stilova  i   ekoloških  tehnologija  jer, kako u ZMAG-u smatraju, najvažniji  oblik  socijalnog  aktivizma  je onaj  koji  će  ljude  podučiti konkretnim znanjima, veštinama i strategijama za stvaranje boljeg sveta. Zelena mreža aktivističkih grupa (ZMAG) je udruženje iz Hrvatske koje okuplja organske vrtlare, praktičare primenjivih tehnologija i ekološke gradnje, dizajnere permakulture, istraživače pravednih socijalnih modela organizacije i ravnopravnih međuljudskih odnosa te ekološke aktiviste.

Pesak, šljunak, iberlauf

Pesak

Pesak je prirodni granulisani materijal. Sastoji se od finih zrnaca kamena i minerala. Zrna peska su veličine 0,05-2mm. Minerološki posmatrano, zrnca peska sastoje se od zrnaca kvarca, rutila, cirkona, granata, apatita, turmalina, magnetita itd. Pesak najčešće nalazimo na plažama i pustinjama. Sastav peska varira od lokalnih uslova i izvora kamena. Najčešće se nalazi u obliku kvarca (silikon dioksid – SiO2) i kalcijum karbonata, npr. argonit koji su stvarali u poslednjih pola miliona godina organizmi poput korala i školjki.

Pesak se može podeliti,u zavisnosti od veličine zrnaca, na fini (do o,o63mm), srednji (do 1,4mm) i grub (do 2mm). Boja peska može biti drugačija u zavisnosti od geografskog područja i sastava, tj minerala koji dominiraju. Tako pesak koji sadrži veliki udeo magnetita može imati tamnu do crnu boju, dok pesak u Južnoj Evropi ima dosta čestica gvoždja koji mu daju tamno žutu boju.

Najveća vrednost peska u svakodnevnom životu je upravo njegova uloga kao gradjevinskog materijala. Najčešće korišćen pesak u gradjevinarstvu je grub ili oštar pesak, koji je idealan za pravljenje betona.

Pesak se u istoriji koristio kao nezamenljiv maetrijal za izgradnju temelja i čitavih gradova, naročito u starom Rimu. Od kada su izmisljeni beton i malter, Rimsko carstvo je raslo neverovatnom brzinom, mreža puteva i akvadukta se konstrantno povećavala, pa je tako rasla i tražnja za ovim gradjevinskim materijalom. U današnje vreme postojanje odredjenih prirodnih resursa (u ovom slučaju peska) jača i ekonomski položaj jedne zemlje, utiče na dinamičniji razvoj čitave industrije, a naročito na gradjevinu, kao jednu od osnovnih grana privrede u jednoj državi. Kako se ljudska populacija povećava, rastu gradovi, a gradjevinska aktivnost ne staje, javlja se i ogromna potražnja za peskom. Resursi peska, kao i drugi prirodni resursi, smanjuju se iz dana u dan. U zemljama gde nema peska, kamena, ni šljunka, pristupa se uvozu peska ili korišćenje recikliranog gradjevinskog materijala. Javila se i ilegalna trgovina peskom, a neke zemlje, poput Kine, Kambodže i Indonezije su zabranile izvoz peska.

Pesak se može definisati i kao tip zemljišta, ako ima više od 85% zrnaca peska. Peskovita zemljišta su jako bitna u poljoprivredi zahvaljujući svojim drenažnim karakteristikama, naročito za gajenje useva poput lubenica i breskvi.

Izlaganjem peska visokim temperaturama dobija se staklo. Od peska se prave veštačka ostrva i nasipi. Od peska se pravi cigla, a koristi se i u molerskim radovima pomešan sa klasičniim farbama za bolju teksturu i završnicu na plafonima i neklizajućim podovima. Pesak se posipa na klizavim putevima, ne zaboravimo i džakove koje se pune peskom u zaštiti protiv poplava. Jeftina ali efikasna metoda u borbi protiv nadolazecih reka. I pomenućemo još jednu upotrebu peska, a to je rekreacija. Na plaži ili u parkovima, omiljena dečija zanimacija je igra u pesku.

Iberlauf-Sljunak

Šljunak

Šljunak spada u sedimentne stene i sastoji se od nevezanih zrna različite veličine. Šljunak nastaje erozijom kamena, zato ga nalazimo u rečnim koritima, kako se u Srbiji najčešće i dobija. Može biti majdanski i rečni. Majdanski ili brdski šljunak ima oštre ivice, a dobija se raspadanjem stena i kotrljenjem niz padinu, usled dejstva atosferalija ili vetra. Najčešće nije čist, sadrži delove ilovače, i prašinu. Rečni šljunak je zaobljen i nalazi se u koritima reka, čist je i sastoji se od kvarca, najotpornijeg materijala koji se nije vremenom rastvorio. Postoji i veštački šljunak koji se dobija mlevenjem i drobljenjem kvarcnih, porfirnih, krečnjačkih, granitnih i ostalih stena. Sličan je majdanskom po oštrim ivicama, s tim što je ovakav šljunak čistiji i kvalitetniji. Koristi se u iste svrhe kao i prirodni, a najveću upotrebu našao je u nasipanju seoskih puteva, tzv. makadama.

U zavisnosti od toga za šta se koristi, javlja se potreba za zrnima odredjene veličine. Tada se pristupa separaciji, odnosno prosejavanju, pa se dobijaju i različiti tipovi šljunka, tj grupe separacija/frakcija od 1 do 5, u zavisnosti od dijametra. Frakcije su 0-4mm, 4-8mm, 8-16mm, 16-32mm i preko 32mm.

Šljunak je najbitniji gradjevinski materijal. Ima širok spektar primene, ali njegova najbitnija uloga je u proizvodnji betona. Takodje, ima primenu u pokrivanju puteva, naročito u ruralnim područjima. Globalno posmatrano, u svetu postoji mnogo više puteva posutih sljunkom, nego asfaltnih. Koristi se u pravljenju maltera, kao podloga za temelj i za razna nasipanja.

Šljunak je jedan od najrasprostranjenijih prirodnih resursa, i najvažnija sirovina u privrednim granama poput gradjevine i poljoprivrede. Uprkos svojoj niskoj ceni, dostupnost ovog materijala značajno doprinosi ekonomskom blagostanju jedne nacije. Tražnja za šljunkom odredjena je gradjevinskom aktivnošću, a samim tim i tražnjom za gradjevinskim materijalom. Veštački šljunak je velikog volumena i niske cene, što je prednost u odnosu na rečni, naročito ako ne postoje veliki resursi prirodnog šljumka. U cenu proizvodnje ulaze potrošnja opreme, cena radne snage, energije, vode, ali pri formiranju krajnje cene najviše utiče transport. Zato bi iskopine i kamenolome trebalo locirati blizu naseljenih oblasti. Najveci proizvodjač i korisnik šljunka su SAD. Pri izgradnji puteva, kao zamena za šljunak može se koristiti šljaka i pesak.

Šljunak Jedinica

Šljunak separacije 1, prečnika do 4mm naziva se Jedinica. On ima težinu oko 1400kg po m3, što varira u zavisnosti od važnosti. Ovo je šljunak koji se sastoji od sitnih, finih zrna, oštrih ivica, što ga čini savršenim materijalom za spravljanje maltera. Poseduje izvesnu čvrstoću, pa je idealan za maletrisanje i zidanje, a zahvaljujući svom kvalitetu, ne mora se mešati sa peskom. Pored malterisanja, može se koristiti i za ostale fine radove, poput lepljenja keramičkih pločica, za slojeve ispod parketa i za laminate. Takodje se može koristi za nasipanje kao i druge vrste šljunka.

Iberlauf

Iberlauf je čist šljunak velike granulacije, tj zrna većih dimenzija bez prisustva peska i ostalih nečistoća. Iberlauf se najviše se koristi za drenažu. Granulacije preko 32mm, predstavlja odličnu čvrstu nepropusnu podlogu i kao takav se koristi se za odvodjenje suvišne vode iz bašte, placa, objekta, ili za ukrašavanje betona, dvorišta i za nasipanje terena. Reč potiče iz nemačkog jezika i označava prelivni ventil, pa je logično što su jedan kamen vodopropusnih karakteristika nazvali baš ovako. Ako imate višak vode na terenu, dvorištu, bašti ili placu ova vrsta šljunka će rešiti vaše probleme. Upravo zbog ovako velike separacije ali i čvrstoće, iberlauf važi za jedno od najboljih drenažnih materijala.

Izvor: http://permaculture.rs/pesak-sljunak-iberlauf/