Category Archives: Inspirativno

Inspirišući članci koji apeluju i pozivaju na efikasnije delovanje i pristup svakodnevnim stvarima, sebi i drugima

Poslednji lavovi (The Last Lions)

Teško je opisati snagu emocija tokom ovog filma. Poruke su jake: ukazuju na enormna uništavanja ekostaništa od strane čoveka, ali i na to da mnogo možemo naučiti iz načina života lavova i drugih divljih životinja, kojima je život u zajednici jedini spas. A eto, mi, ljudska rasa, slabiji po mnogim pitanjima, mislimo da nam je intelekt prednost dovoljna da budemo individualci…

Ipak, pored upozorenja, iskustvo glavne junakinje ukazuje na način kako se izdići iznad svih teškoća, kakve god da su, a verujte, teško da mogu da budu teža od onih koje je ona preživela; i kako u tome pronaći snagu i preneti je na čopor. Toliko toga je rečeno kroz ovaj film, vođen naracijom Džeremi Ajronsa i jedino zavisi u kakvom će gledalac biti raspoloženju i koliko će simbolike i poruka prepoznati. Lično, svaki put kad ga gledam, neka nova spoznaja se javi. Neću reći ništa više, da ne otkrijem detalje. Jedno je sigurno, nećete zažaliti, a mnogo ćete dobiti! Ako ste gledali, pogledajte ponovo i podelite utiske sa nama i drugim čitaocima 🙂

P.S. Film je u potpunosti po istinitoj priči. Ovde jedino mogu da ostavim trejler, dok ne uradimo prevod na YouTube-u (ima ceo, ali bez srpskog prevoda), a evo i linka gde možete pogledati film online, sa srpskim titlom, dok ne stigne prevod: http://filmovi.infopult.net/online-film/sa-prevodom/93-1572/The-Last-Lions-2011

Dostupni resursi i prilika za korenitu promenu, uz pravi pristup

Ove činjenice su me šokirale. Ne znam koliko puta sam postavio sebi i drugima pitanje “ko je ovde lud?”. Kad samo doživim kratak bljesak onoga što nam u vrlo kratkom roku može biti dostupno, koristeći resurse i mogućnosti, naravno, uz pravi pristup, a izgleda da smo svetlosnim godinama udaljeni od toga, ponovo se javlja onaj osećaj da plivamo žedni kroz okean pitke vode… Nadam se da ćemo se dozvati pameti na vreme i organizovati se bolje! Doduše, zato i jesmo na ovom sajtu.

A evo i celog filma, za one koji nisu gledali.

Jon Jandai – Život je lak, zašto ga otežavamo?

Jon Jandai je farmer iz severoistočnog dela Tajlanda. Osnovao je centar samopomoci, u kojem se uči eko gradnja i očuvanje semena.

Svojim životnim primerom pokazuje kako živeti sa dva sata rada dnevno i manje, kako izgraditi kuću za par meseci bez velikih troškova. Jednostavan i srećan život je ono što ovaj čovek podučava.

Šta to mi znamo? Ne znamo ništa, samo smo umislili

Prvi put sam se sa ovim susreo 2009. Bio sam fasciniran, ali se nisam mnogo od tada udubljivao u dobijene spoznaje, bar ne kroz nauku. Prvi video sam izdvojio kao insert iz drugog, većeg, da napravim uvod ukazujući na naučni dokaz koliko zapravo možemo da utičemo na sve oblike života oko sebe. Uživajte u dokazima koji će iskriviti vaše dosadašnje shvatanje realnosti, ali ne brinite, nešto u vama će znati odlično kako da se izbori sa tim, tj. kako da to prihvati!

Vredno selo sa 300 dece

Kukujevci – Meštani sela Kukujevaca kod Šida žive i rade kao da su u najrazvijenijem evropskom kraju. Nemaju nezaposlenih. Mladi su našli posao u svom selu i sve češće se odlučuju na brak i rađanje dece, pa vrtić postaje pretesan. U Kukujevcima postoji industrija mesa „Agropapuk“ u kojoj radi 200 meštana, u poljoprivrednim zadrugama „Ratar“ i „Rit“ posao je našlo njih 150, na farmi koza „Beokapra“ koja spravlja čuveni sir radi 35 meštana, izvozno-uvozna kuća „Asoler“ koja nabavlja gume za sva vrsta vozila zapošljava 15 ljudi.

Tu su i seoska pivara, više trgovačkih radnji, apoteka, veterinarskih stanica, kafića i drugih firmi, u kojima radi bar još 50 Kukujevčana. A ono što je najprofitabilnije iz ovog sela jeste proizvodnja duvana. Ravno 100 domaćinstava uzgaja duvan na ukupno 1200 hektara, što je ubedljivo najviše u Srbiji.

sid2

– U našem selu samo ne rade maloletna deca – s ponosom nas obaveštava Miroslav Stojčević, predsednik sela Kukujevaca i najbliži rođak počivšeg patrijarha Pavla (njegov deda i patrijarh Pavle su rođena braća). – Imali smo lane u avgustu tačno 293 deteta starosti do 15 godina. Danas je to više od 300, i sve će ih više biti. Na dan Svetog Save prijavljeno je četvrto rođeno dete u januaru ove godine. U februaru se porodilo još šest žena. Takav priraštaj nema zajedno i u više većih sela naše okoline.

Sadašnji meštani Kukujevaca su Srbi koji su pre dvadesetak godina došli iz Hrvatske i razmenili kuće i imanja sa ovdašnjim starosedeocima Hrvatima. Brzo su se snašli u novom zavičaju, iako su stigli iz raznih krajeva, iz 160 mesta. Sve što su postigli, uradili su sami. Njima nije trebao politički podstrek da bi od svojih prihoda odvajali sredstva za potrebe u selu. Oni su sada najbolji primer samoorganizovanja i sloge u selu.

– Danas su Kukujevci, možda jedino selo u Srbiji koje bar sto puta više daje državi nego ona njemu. Samo naših 100 proizvođača duvana za struju godišnje plate više od 10 miliona dinara, a to je bar dva milona dinara PDV-a. Zatim industrijska klanica plati godišnje 30 miliona dinara struje, a gde su razni doprinosi i porezi. Sigurni smo da se iz Kukujevaca u državnu kasu slije bar 50 miliona dinara – kaže Stojčević.

Budžet mesne zajednice je 4,2 miliona dinara. Od toga selo samodoprinosom obezbeđuje 2,4 miliona dinara, a opština 1,8 miliona.

– Takav odnos nema ni jedno selo, jer većina nema samodoprinos, pa im opština daje sve. Iskren da budem i da ništa ne dobijemo od opštine ne bi se ljutili. Poštuje se zakon i zato nam se dodeljuje. Za naše planove to su mali novci. Želimo da podignemo sportsku halu, da sagradimo nama crkvu i da renoviramo staru katoličku crkvu, da ne bude više ruglo sela. Mi imamo veoma dobre odnose sa ljudima sa kojima smo se zamenili za imanja. Shvatili smo svi da nas je na tako nešto primorala jedna pogubna politika i prokleti rat, i ništa više – govori Miroslav Stojčević.

U Kukujevcima je i društveni život na veoma visokom nivou. Imaju KUD koji se oslanja na učitelje osmogodišnje škole, lovace, penzionere, udruženje žena. Fudbalskik klub „Obilić“ je ponos u kojem igraju samo meštani, jer Kukujevčani za razliku od drugih ne plaćaju igrače. Svi njihovi fudbaleri su zaposleni u selu i imaju dobre plate.

Istinita priča da čovek u ova vremena ne veruje da je moguće u Srbiji. A moguće je.

Izvor: http://www.politika.rs/scc/clanak/321818/Vredno-selo-s-tri-stotine-dece

Zemunska osnovna škola izgradiće etnoselo u kome će đaci gajiti hranu i domaće životinje

OŠ „Svetozar Miletić” na putu da izgradi odmaralište u prirodi gde bi đaci sadili voće i povrće i gajili životinje.

Etnoselo za đake želja je rukovodstva i roditelja učenika Osnovne škole „Svetozar Miletić” u Zemunu. Idealno bi bilo da ima deset kućica sa po 12 ležajeva, da može da se smesti grupa od 120 dece, koliko ih otprilike ima u svakom razredu. Mora imati veliku kuhinju i trpezariju. Letnje učionice. Sve u etnostilu, bez kompjutera, pametnih tabli i mobilnih telefona.

– Deo imanja zauzeće njiva, da uzgajamo kukuruz, kupus, karfiol, krompir, luk… Imaćemo voćnjak, drvorede jabuka, šljiva. Vinograd. Štalu, da gajimo tri, četiri konja, dve-tri krave, koze, ovce, guske, patke, ćurke… I ribnjak. Komplet selo, puno dece. Jarbol nasred sela. Ujutru intonacija himne, „postrojavanje”, gimnastika na čistom vazduhu. Uveče logorska vatra, proglašavanje najvrednijih tog dana, spuštanje zastave, povečerje kao u izviđačima – kao da naglas maštari Miroljub Mosurović, direktor OŠ „Svetozar Miletić”, a bez šale predočava do detalja osmišljen plan kome lokacija fali da se obistini.

Mosurović smatra da su rekreativne nastave, izleti i ekskurzije pelješenje roditelja, gde je deci, nažalost, od svih ponuđenih sadržaja najdraže da skaču po hotelskim sobama. Rekreativna košta minimum 20.000 dinara. Za boravak u etnoselu plaćali bi samo hranu. Svaki razred bi dolazio dva do tri puta godišnje. Smenjivali bi se na dve nedelje.

“Rekreativna košta minimum 20.000 dinara. Za boravak u etnoselu plaćali bi samo hranu. Svaki razred bi dolazio dva do tri puta godišnje.”

– Ne raste voće i povrće na pijaci, niti se mleko pravi u prodavnici, kao što naša deca misle. Odrastaju na asfaltu. Mnogi su ćurku i patku videli samo na slici. Zamislite male Zemunce kad krenu vinogradom da beru zrelo grožđe, a onda plodove dele sa drugarima. Neće zbog kiše bežati u kuću, trčaće napolje u kabanicama i gumenim čizmama da šljapkaju po barama – dočarava Mosurović.

http://www.detinjarije.com/zemunska-osnovna-skola-izgradice-etnoselo-u-kome-ce-daci-gajiti-hranu-i-domace-zivotinje/